Класне тужбе оштећују? Успешан модел Швајцарске?
Почетком 2020. године Савезно веће је уклонило инструменте такозване колективне правне заштите из планиране ревизије законика о парничном поступку. Радило се о колективним радњама на које се често тражило, а које несумњиво имају стварне предности за потрошаче. Али постоје и недостаци, јер се швајцарски правни систем ни за шта не назива успешним моделом. Одвојени нацрт закона о колективним тужбама сада ће бити представљен до краја 2021. године.
Почетком децембра 2020. године, Савезна комисија за потрошачка питања позвала је на дискусију на тему колективних радњи. Радило се о њиховом значењу и њиховој значајности или да ли их је било. Поред тога, требало би истовремено разјаснити да ли треба створити швајцарски пропис. Економија није превише позитивна по овом питању и у прошлости се редовно борила са одговарајућим предлозима. Била је задовољна што је колективна правна заштита уклоњена из ревизије Законика о парничном поступку.
Сада је, међутим, јасно да би Савезно веће требало да припреми засебни образац до краја ове године, који ће се бавити питањем колективних радњи. Економија и даље одбацује увођење таквих инструмената и по свему судећи жестоко ће се томе супротставити.
Богатство само без класних радњи?
Критичари колективних тужби сматрају да би Швајцарска постала успешан модел само зато што није постојала колективна правна заштита. За просперитет земље заслужна је функционална економија без које не би било посла, инфраструктуре и социјалне сигурности. Стога је потребно да се ништа не мења у претходном успешном моделу како би се могло одржати управо ово. За критичаре је уравнотежено законодавство, које се такође односи на процесно право, једно од њих. Чак се и говори о? Непријатељским сликама? и „пристрасност“ када су у питању колективне радње. Дакле, погрешно је мењати закон само зато што се неколико швајцарских компанија понаша некоректно. Кривични закон против ових црних оваца у привреди већ постоји и нема разлога да га мењамо. Јер: У Швајцарској постоји и кривично право предузећа, што није уобичајено у другим земљама. Поред тога, мора се узети у обзир и надзорни закон који има за циљ спречавање притужби. Треба поменути и систем омбудсмана, с којим се многи спорови могу решити професионално, јефтино и, пре свега, брзо. Одговорни из пословног света сада питају: Да ли се од свега тога заиста треба одустати јер треба интегрисати колективну правну заштиту?
Потрошачи су главни
Међутим, није сама економија та која одлучује о важећем закону; потрошачи обично имају највећи полуга. У сваком случају, они често имају далеко више права него што су и свесни. Компанијама је потребна добра репутација како би могле да наставе да буду успешне или како би то уопште било могуће. Да ли компаније репутацију добијају од потрошача? ако порекну добру репутацију, компанија ће убудуће бити у лошем стању. Неке индустрије су такође добро организоване у погледу саморегулације. Потрошачи користе огромну полугу и могу јавно објавити недолично понашање предузећа. Пример за то су разне Интернет платформе на којима је могућа процена вредности предузећа. У неким случајевима је већа вероватноћа да ће компаније бити заштићене од потрошача, а са чисто правног становишта ове платформе нису увек идеално позициониране.
Закључак: колективна правна заштита као мач са две оштрице
С једне стране, потрошачи захтевају све више права и више могућности за спровођење ових права. С друге стране, постоје компаније које себе виде угроженим потражњом за колективним правним системом који нуди могућност колективних тужби. Потоњи претпостављају да потрошачи већ имају довољно полуге да воде компаније у жељеном правцу. Случајеви попут скандала са емисијама ВВ, у којем је оштећено толико потрошача, а није примљена никаква надокнада, вероватно ће бити пресудни за захтев за колективном акцијом. Овде би могућност колективне тужбе довела до веће поштености према потрошачима. Сходно томе, обје стране треба разумјети и захтјев и одбијање колективне правне заштите постају разумљиви.
